Zvono. Trgnem se iz sna. Jel zvono bilo u snu ili me probudilo. Opet zvono. Hm, okej, nije san. Ustanem odem do ulaznih vrata, otvorim ih (špijunka zamrljana još od farbanja vrata, nikako da je očistim), pred vratima - nikoga. Odem do prozora, nagnem se i vidim dolje stoje neke dvije žene.
- Gospodine Križan? Inspekcija. Došle smo u inspekciju i provjeru podataka.
Gledam ih. Šta se derete, imate interfon. Jel mora cijeli komšiluk čuti da mi dolazi inspekcija?
Gledam ih s drugog kata. Njih dvije stoje nasred pristupne staze od ulice do zgrade. Iza ulice jablani i zemljano nogometno igralište. Pogledam unutra. Pogledam ponovo van. Te inspektorice me uopće više ne brinu, zabrinulo me to što mi je zagrebački stan u zgradi brezanske Ulice šestog aprila. To još nisam sanjao.
Odem do ulaznih vrata i na interfonu stisnem dugme za otvaranje vrata. Sjetim se da mikrofon na interfonu ne radi. Zalio ga farbom. Vratim se u dnevni boravak i shvatim da mi je stan u ozbiljnom neredu. Skupim majicu, gaće i čarape s kauča, gurnem ih u vešmašinu u kupaonici, hlače na brzinu obučem, neko suđe sa stola odnesem u kuhinju, zategnem prekrivač na krevetu i popravim tepih u boravku. A tepih!? Bijeli vuneni koji glumi neko krzno. Strava. Tko li mi je to prodao i u kakvom sam to ja tada stanju bio, bolje da ne znam.
Kucanje na vratima. Otvorim ih i pustim u stan. Šta ću, ne mogu ih pustiti da me u haustoru dodatno sramote.
- Došle smo po prijavi s Visa.
- S Visa?
- Da, imamo prijavu da ste u sred noći vikali i skrnavili javni red i mir. Evo, piše, citiram: "dernjali se, urlikali i kričali".
- Otkud prijava?
- Prijavila vas je susjeda, anonimno je i ne bih smjela reći.
- Ali mi nismo kričali. Pjevali smo.
- Gospođa je ona operna pjevačica. Stvarno nezgodno, ne nožete se tek tako izvući.
- Ali bila je proslava, Viška noć. Jeli smo, pili, išli se pred zoru okupati pa malo zapjevali.
- Nije bila Viška noć nego Adio lito. Znam ja dobro po datumu. Evo su navedeni svi koji su tamo radili nered.
Nabraja mi imena redom. Neću sad spominjati koga je sve navela, ne moram i njih sad sramotiti, ali mi za oko zapne jedno ime.
- Tko je Taft Ori.
- To je Vilfred.
- Vilfred se tako zove?
- Da, a on je i moj frend. S njegovom sam curom išla na faks. Baš čudno da se nikad nismo sreli.
- Jesmo sad, a bolje da nismo.
- Nemoj tako. Pa nismo mi opasne.
- Vidim, znam da niste. I ja sam radio u inspektoratu.
- Ma da? Kolege?
- Nismo baš kolege, ja sam bio kao neki IT konzultant, a vi ste prave inspektorice.
- Čuj, prave. Nismo krive. Nisi ni ti kriv.
- Nisam kriv? Zašto ste onda ovdje?
- Nisam to mislila. Nema veze, kolege smo. Baš lijepo.
Gledam ih. Zgodne su. Mislim, i nezgodne su i zgodne. Dok s jednom sjedim na kauču, prekrižila ruke pred sobom i glavu naslonila na podlaktice, nije to sjedenje, prije bi se reklo da je zalegla, druga uz komodu stoji i pretače piće iz originalnih boca u neke termosice s grbom.
- Ček, došle ste mi u kuću uzeti uzorke pića. Prijava je s Visam, a mi sad nismo na Visu.
- Nema veze. i ne uzimam uzorke, sve ćemo morati uzeti.
- Uzmite ove otvorene, ne treba ih ni prelijevati, a pune ostavite.
- Moramo preliti u službene boce. Pune ćemo zanemariti. Pravit ćemo se da ih nije bilo.
- Zbog njih ćemo ti doći drugi put. Bez termosica. Kužiš?
Kužim. Sve kužim, a ipak me najviše brine ovaj tepih. Sreća da će trajati do alarma na mobitelu.
