kroketi i neuroni

Volim kuhati. Nije to neko opsesivno motanje po kuhinji, ali ne bježim od nje. Osim onih dana kad mi se ne da. Onda ni čaj. Danas je taj takav dan.

Prehrambena linija. Elementarna najobičnija crtica u prehrambenom lancu. Menza. Kroketi dobro izgledaju, a nikad probao. Da uzmem? Jedno petnaest deka maksimalno? Ako uzmeme više, samo mi ostane. Ili da probam brojčano? Svakako ne smijem pretjerat.
- Izvolite?
- Dajte mi petnaest de...
Negdje u dnu mozga, na etaži minus pet, u jednom od mračnih kutova uma, par neurona kroz sinapse razmjenjuje dupliše sličica, odmjerava visinu valjka i promjer, procjenjuje specifičnu težinu ovisnu o udjelu pretpostavljenih pojedinih sastojaka.
- Ne, dajte mi jedanaest kroketića.
- Može.
Čuj nje, može. Naravno da može. Ja naručujem, ja plaćam. Hvataljkom lovi krokete i ubacuje ih u vrećicu. Pratim: dva, tri, tri, dva, dva.
- Ubacili ste ih dvanaest, ali nema veze. Samo stavite na vagu.
- Dvanaest. Nisam, ne bih rekla. - zavlači oko u vrećicu, broji. - Stvarno dvanaest. Da izvadim taj jedan?
- Ne, ne. - odmahujem lagano, iznad sam situacije picajzliranja oko jednog kroketa - Samo stavite na vagu.
A vaga vrag: na displeju pokaže 0,156 kg. Malo OKP, malo OCD, ništa OPG, ništa BDP.

Čak ni meni nije lako sa mnom.