Hajlajt. Haj lajt. Haj lajt. Haj. Lajt. Vrhunac. Nije baš. Vrhunac. Ali nije valjda ni neki poseban znak. Nije da moram, mogao sam i prešutit, al neću.
Dakle, komotno bih mogao prošlu večer, prvo kraj godine, ove prošle, opisati kao doba kad sam odlične stvari jeo, odlična pića pio, prilično dobru muziku i još bolje ljude slušao, da su mi neke iz ruke jele, mogao bih i to da sam večer započeo kofeinskodžintoničnim (nije tifpeler, ne fali o iza dž) nesporazumom koji me odveo, pa recimo to ovako, do šanka.
A mogao bih s početka ove godine istaknuti detalj iz predzahodske čekaonice. u kojoj čuješ sve što se u samom zahodu događa. Nije bilo ništa vezano za probavni trakt. Ni za reproduktivni. Više je to, rećemo, vodovodne prirode. Čuješ slapove mokraćovoda, čuješ njihov smiraj, čuješ zakapčanje hlača, onda malo ništa ne čuješ, a potom čuješ otvaranje zahodskih vrata, vidiš poznanika koji ti se obradovao i pruža ti ruku kako bi ti čestitao Novu godinu. Nemaš mjesta za odmak, čekaonica je tek za blizak mimoilazak pogodna, pa kreneš u napad: ne bi li eskivirao direktno rukovanje, pružiš ruku malo više, uhvatiš ga za podlakticu i pokušaš prodrmati u pozdravnom ritmu. Ali, neće to proć tako lako kako si zamislio! Hvata i on tebe za podlakticu, a drugom te čestitarski tapše po ramenu, spominje ti sve najbolje što zna, ljubav, zdravlje, seks, novac, djecu, bilo kojim redoslijedom, a tebi u glavi nedostatak zvučne kulise od malo prije otvaranja vrata: nekorišteni vodovod.
I onda nisi siguran jel bi bolje bilo da si se rukovao pa odmah oprao ruke il to što nakon čestitki, želja i pozdrava, znaš da na rukavu i ramenu veste kući nosiš ko zna kako i koliko zapišan trag. Sretna mi ova godina.
