Baš mi treba jedan dobar pljusak u neradnom periodu. Onako, jako, do gole kože. Da pljusne toliko da ključevi u džepu počnu hrđati; da mobitel u drugom džepu ostane ispravan samo zato što je atestiran na besposljedično potapanje u vodu do dubine od jednog i pol metra. Da se kosa slijepi i izgleda ko flomasterom nacrtana. Ni gaće da ne ostanu suhe.
Sve hodam uokolo pod tim ovih dana sveprisutnim kišnim oblacima i mislim, nadam se, hoće li se koja otanjala jastučnica nekako poderat od tog silnog kliženja po nebu. Eo, već tri dana u slobodno vrijeme pokušavam pokisnut i ništa. Ni da bi. Ni kapi, ni zrna. Zna kiša, đubre mokro, da bi mi godilo pa ne da iz zavisti, iz jala svog kišnog ne da da uživam. Ne preostaje mi nego se pomirit s tom hudom sudbinom. Možda je popodnevni krevet rješenje.
Uspavljujuće rondanje mješalice za beton povremeno prekidaju kreštanja razjebanih auspuha iskompleksiranih mopeda.
