Opet sitni sat i opet ispovijed.
- Znaš, veli mi, doktorica se malo zajebala.
- Koja doktorica. Tvoja osobna ili neka od ovih?
- Ma moja. Ove druge bolje da se ne zajebu.
- Ček, nisi baš jasan. To sa svojom pa da se smije zajebat.
-
A gle, ima tome već jedno mjesec dana. Mislim, sve one njene dijagnoze,
sve joj je to možda i točno, ne kažem. Ali! Moja je dijagnoza važnija od
njene.
- Koja tvoja dijagnoza? Nisam znao da si i doktor.
- Nisam. Al znam sebe. Donekle. Prvo, znam da baš nisam normalan, al to se ne računa.
Normalno je ne bit normalan. A drugo, ono važno, to je da sve ono s
tlakom, sa kolesterolom, što mi je rekla, možda to sve stoji. I ono s gastritisom isto. Ali ne
može ti, druže, jedan obični gastritis proizvest takav ples leptira u želucu da se u glavi u uragan pretvori. A tlak, ne skače taj od hrane
i pića nego od blizine. Njene blizine.
- Blizine doktorice?
- Ma nema to veze s doktoricom.
- Nego?
- Ima jedna, ne znaš je ti.
- Ne znam, dobro. Nema veze jel je ja znam. A jel ona zna?
- Ne znam.
- I šta'š?
- A nema tu i šta'š. Treba se suočit sa situacijom. Pa kako bude.
