Međuvrijeme je. Pun je Mjesec, proljeće je. More je, onako, nit hladno, nit toplo. Do otočića, Mali Host mu naziv, nedaleko od obale, na putu do većeg otočića, dovezli se Senkovim kajićem. Na otoku njegov brat lovi ribu i govori mu kako je umro netko Sekin. Ovaj nas ostavlja, jer mora natrag na obalu. Daje mi svoj rokovnik i marker flomaster. Napiši neki telegram za Seku, veli, i stavi puno uskličnika, doći ću po vas kasnije. Otplovljava.
Nisam siguran tko je, osim Senkova brata, još sa mnom na otoku, ali znam da netko jest. Otvorim rokovnik, izlistam ga do prazne stranice i krenem pisati velikim slovima s natruhama kaligrafije: "DRAGA SEKO," Sjebao sam! Rekao je uskličnike, ja već stavio zarez, a iza zareza ne može uskličnik! List ne mogu iščupat jer su na drugoj stranici neke bilješke. Sranje. A ne pada mi na pamet te naručene uskličnike sačuvati za kraj rečenice.
Ubrzo, pred sumrak do nas doplovljava neki brodić. Na njemu Irena. Prilazim moru, a to i nije problem jer cijeli otok nema dvjesta kvadrata, umočim noge u more, a podlaktice naslonim na neku željeznu štangu zguljene boje i načete morem. Pokazujem joj majicu s Kafkom, a ona glasno razmišlja govoreći da me nije trebalo pokazati Mirjani. Ne pitam se otkud se znaju. Pitam je jel vidjela Senka, veli da jest i da je otišao nešto jesti i doći će po nas iza deset. Odlaze i oni.
U deset će već biti mrak, ali koga briga kad se u međuvremenu možeš probudit i požuriti zabilježit san.
