Čim ti
rikne
vešmašina, ni frižider se ne osjeća baš najbolje, usisavač počne kašljucat, a štednjak samo što nije izdahnuo. Dokumenti su, osobni, ko kućanski aparati. Kad jednom istekne rok
trajanja, i ostalima će uskoro. Istekne li ti putovnica prije ljeta,
osobna će za deset dana.
Nema ti druge nego na javni servis.
Odeš
predat papire za novu osobnu, a u auli resornog javnog sektora gomila
ljudi. Šaltera preko dvajest. Na svakom - naljepnica "Tu smo zbog vas" i to sa smajlićem.
Već ti malo sumnjivo to "zbog" jer znaš razliku između "radi" i "zbog". Prije
uzimanja broja, moraš prikupit papire. Papiri su
uplata od 200 kuna
u državni proračun
i jedna fotka. Odeš fotografu na snimanje, a ovaj veli "pedeset za četri
komada". Treba ti jedna. Jedna ne može. Ne moš nego pristat pa šta
košta da košta. Digitalizacija, pauperizacija, ovdje to izgleda ide ruku pod ruku.
Vratiš se u resornu dvoranu, na redomatu uzmeš
broj: nije 136 od 137, al nije ni daleko. O pripadajućim slovima uz brojeve da nit ne pomisliš razmišljat. Zato na red dođeš dok kažeš keks! Ak ti za svako izgovoreno slovo treba
dvajspet minuta.
Kažu da ni u Venezueli nije bolje.
