dvije u nekoliko sati

Na tom je otoku uvijek dinamično, pijačni dan ili obični, svejedno je, čak i dan odlazaka. Hridi, bijele i naborane, baš poput onih otočkosvetačkih, skrivaju unutarnju pitomost pješčanih, skoro ravničarskoriječnih rukavaca. Avion je pun da mi se čini da tone. Ali, ako i tonemo, tješim se, tonut ćemo ravnomjerno. ​Ipak, polijećemo ko iz katapulta.​ ​Dobro je.​

Moram stić poslije posla na operaciju​: lolalna anestezija, zub. I već kasnim​. Pola​ je​ šest, a još nisam ni kući stigao. ​Penjem se uz renesansno razlivene stube. Ima ih ko u Šibeniku. ​Treba pospremit spavaću sobu. Dolaze gosti na otvorenje izložbe, a gosti kad dolaze, svugdje ulaze​: od ormara ​do špajze. I kako ne bi onda ušli u središnju ​prostoriju​ okruženu galerijom​. Pogotovo žene. U stanju su sve prepipat. Zatežem tu sivu posteljinu do trampolinske napetosti, prebacujem neki pokrivač preko svega, pogledam na sat - šest je. U kutu gomila najlona. Sjetim se da sam u sedam naruč​​en na još jednu operacijicu. Nešto kod, oko bubrega. Isto lokalna.

Pitam je li problem imati dvije u par sati. Nije, ​veli mi, ​samo drugoj reci za prvu​. I prvoj za drugu​​, naravno​. A ja, ja uvijek kažem. Ne znam lagat. Čak ni u snu.​ Prije bih se probudio nego slagao.

lekcija iz funkcionalne anatomije na 36°C u hladu

- Obrve mi ne rade.
- Ne moš ih pomaknut?
- Ma ne. Curi mi znoj u oči.

moni

​Kaj se mi nismo već upoznali? Čuj, mi se sigurno znamo od prije, ja ti to garantiram. Gdje? Da, imaš pravo! Na brodu! Na trajektu, tako je. Ne? A, na njegovom brodu. Pa da. Je. Eto, a kaj ti ja velim? Ipak se znamo.​ ​Bum si spila još malo vinčeka. Odlično mi je. A ne mrem se baš žalit. Ovdje uvijek pijem fino vino. Znaš, vino je božansko piće. Vino je pjesničko piće. Pogle samo ko je sve pil vino. Svi pjesnici su pili vino. I filozofi, naravno. Kaj to sad slušamo? Koena?! Joj pa da, ne slušam dok pričam. A ja tak obožavam Koena. O, bo, žavam! Sin je tak-tak. Je na njega, ali tata je tata. Koen. Znaš, on je fakat pravi pjesnik. Pa reci, kaj nije!? A možda se ipak znamo iz Sedmice? Ti si meni tak poznat da je i to moguće. Ali nema veze. Poslušaj ga samo. I bil je frajer. Tak zgodan, tak lepi. I Židov. I kuiš ti kaj ti ja velim? Pogle mu taj lepi nos. Kak i Dilan. I moj Toni. Frajeri! I pjesnici. Dobro, moj Toni nije baš pjesnik, al je frajer sa stilom. Nemoj me krivo shvtit, lep je mladi Koen, ali - tata je tata. Ja, kak i vidiš, volim starije muškarce. Ne bum više nikaj rekla. Jel tako Toni? Ali i mladi su mi lepi. Nemoj me krivo shvatiti. Nema se tu više kaj za reći, ne? Oh, dens mi tu di end ov lav! O, bo, žavam tu stvar! Ne smeta ti to kaj ja pričam dok svira? Ja tak volim pričat dok glazba svira. Kaj si rekel da i inače? Ne razmem. Ja glazbu i inače volim. Ma kaj volim?! O, bo, žavam! To ti je život. Dec lajf. Akordi, melodije! Glazba! Umjetnost! Baš sam sretna. I samo da znaš, a to nikad ne govorim: ja sam ti jako dobra osoba, samo kaj nisam solventna. Moj Toni i ja godinama radimo odlične stvari. Fe, no, menalne! Samo kaj ih ne znamo materijalizirat. Možda sam tu ja malo više kriva jer sam ti ja jedna grande fijasko. Grande fijasko! Ali nema veze. Ali tu si nemremo pomoći, ne? Tolko o tome. Je, takvi smo kakvi smo, kak nas je dragi Bog stvoril.​ Znaš, ja sam ti malo naivna, kak da velim, ja ti u sve vjerujem, ja svim ljudima sve vjerujem. Kaj se to ne vidi? Nije to baš uvijek dobro, ali tak ti je to s menom.​ Nego, kaj si ono rekel za Dilana? Ma daaaa. Naravno. Mislim da si tu skroz u pravu. A pogle nju! Kaj nije lepa tak stara? Dobro, nisam ni ja mlada, samo kažem. I kak lepo peva. Skoro je bolje peva od Dilana. A zakaj on ni došel? Kaje odbil nagradu? A, nije. Dobro, to je okej. Nego. Jesam ti već rekla kak ja volim dugokose muškarce. Vidi mog Tonija. Vidi i njega. Dobro, ti nemaš tak dugu kosu, ali nije to najvažnije. Sreća je najvažnija. Toliko o tome. I dobro srce. I onda ne trebaš bit solventan. Uvek se nekaj dobro dogodi ak dragi Bog oće. Slušaj je. Božanstven glas. I ta kosa. Može, može, ali samo prst, ne više. Bum se napila. Ne! Evo, ne bum više reči rekla. Samo ja pričam. Ti do reči ne mreš od mene. A, sam ti rekla kak sam, kak smo mi došli tu? Bili smo...​​

tries, al ko džaba

Britanac nedjeljom. Nađe se svega, nema samo igle i lokomotive. Šesti štand od Ilice, drugi red slijeva. Ona i on s jedne strane, ja s druge.

Ja:
- Pošto su?
On:
- Dvaes.
Ja:
- Oba?
On:
- Eh, oba! Svaki dvaes.
Ja:
- El može oba za tries?
Ona:
- Ne znate Vi, gospodne, šta je to i kolko to košta.
Ja:
- Možda i znam.
Ona:
- Svaki vrijedi bar seandeset.
Ja:
- Može il ne može?
On:
- A šta ć Vam to?
Ja:
- Da zamijenim pregorjele na staroj lampi.
On:
- A onda možebit da ipak znate.
Ja:
- Možebit. Može li?
On:
- Može.
Ona:
- Ovo Vam je ko da ste ih džaba dobili.
Ja:
- Pa nije tries kuna džaba.
Ona:
- Nije, al ko da je.

fly me to the moon eclipse

Krenuli su u najveću avanturu ljudskog roda prije točno pedeset godina. 

Edwin Aldrin, Neil Armstrong i Michael Collins.

Djelomična pomrčina punog Mjeseca

(snimljeno fotoaparatom Canon EOS 350D, objektiv 55-200, snimljeno 16.07.2019.u 23:13, ekspozicija pola sekunde, ne sjećam se otvora blende, ali bilo je dosta, lokacija: 45. paralela, 16. meridijan)

peksimeti

Uzeo jedan. Probat. Uzeo drugi. Za potvrdit procjenu kvalitete. Uzeo treći. Nako, fino je. Uzeo četvrti... Stani Zlatko, nije kraj svijeta! Ima sutra! Bit će ih, ne brini. Nitko ti ih neće pojest!

Netko u brašno ulije i jogurt, netko kiselu, netko kiselo mlijeko; netko doda i malo rakije; netko stavlja germu, netko prašak za pecivo. Recepata je koliko i pari ruku koje ih prave, ako ne i više. Peksimeti, uštipci, poderane gaće.

Jučer teta Zina napravile peksimete i donijela punu zdjelu. Bila obećala pa je i donijela. I još donijela svježeg sira i vrhnja. Ubio se jučer. Dvaput. Istina, teta Zinini su peksimeti malo drugačiji od majčinih uštipaka koje je kao prava Slavonka naučila radit u Bosni, a kojima su najsličniji bili oni u Životu na sjeveru na zagrebačkom Kraljevcu. Svaki put kad ih je radila, meni je bio praznik, čak i kad sam morao u školu. Drugačiji su i od teta Paulininih poderanih gaća koje je prava baranjska Zagorka radila u Osijeku. Njih si, onako vruće i samo posoljene, mogao isto do sudnjeg dana, što će reć do dna nemalene vangle. Kao što rekoh, recepata je koliko i pari ruku koje ih prave, ako ne i koji više. I ne znaš koji je bolji. Zapravo znaš. Oportunistički, poredak varira. I ovisi o tome koji su trenutno u zdjeli na stolu.

Dajući mi tu punu zdjelu, veli mi još da nemoj da ostane jer ne valja kad odleže preko noći. Moš mislit što je ostalo.

ugradilo mi žarulju

​​​Ugradilo mi ​jutros ​​novu žarulju u blagovaonici.

Nešto s tim grlom nije bilo u redu od samog početka. Pregarale žarulje u njemu kako to valjda samo loše žarulje u još lošijem grlu mogu. Ne mine niti dan, a nova žarulja se počne ponašati nestabilno da bi do jutra skončala.

Ništa, nazvao kućepazitelja, ovaj električara i došli oni za par sati. Taman sam se pakirao za put, ono isto zbetonirano ljetovalište, hotel nalik višekatnom brodu, goleme restoranske hale, po zidovima teški bordo baršun, sve nalik dotrajalim prenamijenjenim kockarnicama, tamo sam jedne godine zaglavio i otada sam njihov, a zašto - nemam pojma, ​kadli zazvoni zvono nad ulaznim vratima. Kućepazitelj u bijeloj košulji podvinutih rukava, duga sijeda kosa, profesor Tomo Bosanac, rekao bih da sanjam, doveo električara. Ovaj pak slika i prilika Travisa Hendersona. Brzo će on, objašnjava mi, promijenit će grlo i ugradit najbolju rasvjetu na svijetu dok kažeš keks.

Keks. Cak, cak​ i gotovo. Evo, veli, ova je najmodernija i najbolja na svijetu​. Prepoznaje ​i ​lice, ne možeš ​je ​uključit ako si okrenut leđima i ne gledaš u nju. ​Okrenut ​prema ​meni u hodniku, ​stisne sklopku i ​ne dogodi se ništa. Okrene se prema žarulji, ponovo stisne sklo​p​ku - žarulja zasvijetli. Opet se okrene od nje, pokuša uključit - ništa, nula, besvijetlje. Jel vidiš, značajno podigne obrve, to je tehnologija! Ne pitam za cijenu. Tko je proizvođač, pitam, a Hary Dean će ko iz rukava: Google.

Probudim se. Devet i deset.​​