sanjaju li ZET-ovci električne putnike

Polugužva, poluprazno, tramvaj zvan šestica subotom popodne. Sjedim, ima mjesta - gluho je doba: nit za plac, nit za doktora. Monoton ritam sraza metalnih kotača i tračnica umotan u šum motora i nemušte udaljene glasove kao podloga za razvučene slike gradske jeseni u nijansama sive, žute, crvene, zelene i plave, spušta utege na očne kapke. Opirem se - ne ide. Nadljudskim naporom podižem kapke, ko da stoj na njima radim, tako su teški, nakratko progledam, a ovi se, kao pod dodatnim opterećenjem, odmah spuste...

Službeni kontrolor putnih karata zagrebačkog javnog prijevoza (SKPKZJP, nadalje: kontrolor):
- Dobar dan, kartu na pregled, molim.
Neslužbeni aktivni putnik u zagrebačkom javnom prijevozu (NAPUZJP, nadalje: putnik):
- Dan. Neam.
Kontrolor:
- Osobnu molim.
Putnik:
- Ne dam.
Kontrolor:
- ​Morać ​zvat ​policiju.
Putnik:
- Zovite.
Kontrolor:
- Zvaću policiju, ozbiljno.
Putnik:
- Zovite.
Kontrolor:
- Stvarno ć zvat policiju!
Putnik:
- Pa zovi, čoeče božji, šta čekaš!?

Kontrolor vadi aparat za zvanje policije. Zove. Možda policiju. Putnik nezainteresirano gleda kroz prozor. Tajac ko u filmu. Ne čuje se ni ž od žamora ostalih putnika. Samo se tiho, poput ulaska Doca Hollidaya u legendu, otvore tramvajska vrata. Putnik i dalje nezainteresirano gleda kroz prozor.
- Ejebiga. - promrmlja kontrolor i izađe van.

Kapci postaju lakši, dižu se kao hipnotizirani. Pogledam. Progledam. Tramvaj izgubljen u prometnom zastoju. Nema kontrolora, automatski nema ni registriranih putnika bez karte. Žamor prekriva zvuke ulice.

Šta li ZET-ovci sanjaju?