- Zvoni mi neki dan mobitel, - priča mi J. - broj skroz nepoznat. Javim se. Nit dobar dan, nit bok, nit pomozbog, neki muški glas: "Trebam Jelenu". Gledam u broj, ništa mi ne govori, a i kao da bi mi govorilo išta jer brojeve sam prestao pamtit s prvim mobitelom i memorijom. "Trebam Jelenu! Pero ovdje!" Koji Pero, mislim, znaš našeg Peru, on nije, ovaj je neki lik malo pomaknut. Ne znam jel prirodno ili uz pomoć kakvih supstanci, ali po glasu čuješ da nije baš najnormalniji. Kažem mu da ima krivi broj, da ovdje nema nikakve Jelene i on prekine vezu. Sutra opet zove nepoznati broj. Opet Pero! Traži Jelenu. Objašnjavam da je ovo moj broj, da nisam nikakva Jelena, mogu bit eventualno Jelen, al nisam, i Pero spusti slušalicu, mislim prekine vezu. Tako već četri dana, evo mi u historiju moš vidit, zove tri-četri puta dnevno i to od ujutro u pola osam, jedva vidim mobitel, pa sve do uvečer oko devet i traži jebenu Jelenu. Ne moš vjerovat! I zamisli, šlag na kraju danas!
Zove neki broj, nije Pero, njegov broj znam napamet, javim se.
- Šta? Zajebancija na vic? Zvala Jelena?
- Ma ne. "Dobar dan," žena če, "ovdje Natalija. Trebala bih gospođu Jelenu". Jebate, mislim, ipak me neko stoposto zajebava, al ova nastavlja: "gospođu Jelenu iz gradskog Ureda za obnovu nakon potresa."
- I?
- I niš. Nisam Jelena. Nema Jelene. Al zato se sljedeći put na nepoznati broj javljam sa "ovdje Ivo Andrić."
No comments:
Post a Comment