rendom emrđensi

Probudi me mrak s crticama. Kroz spuštene rolete probijaju se zrake Sunčeve svjetlosti. Što se mene tiče, u ovo doba mogu bit i čestice. Pogledam na sat, a sat je na mobitelu - sedam i četrdeset. Od ostalih obavijesti, dva mejla, zaustavljen bekap i jedan propušten poziv. Od prije dva sata. Jebate, ko me zove prije šest? Valjda nije neko sranje? Ti pozivi u ta doba su ko nekad telegrami u bilo koje doba. Da te istresu. A opet, danas mi je i polurođendan. Dvajzdeveti peti - Dan Republike.

- Halo. Imam propušten poziv.

- Dobro jutro!

- Dobro. Jutro.

- Ej, Križ, to si ti?

- Halo...

- Križ?!

- Molim...

- Jesi ti?!

- Da...

- Goran je!

- Da...

- Sori ak sam te probudio.

Po nijansama boje glasa, Goran je u autu, ali to ga ne spašava.

- Nisi me probudio. Da jesi, vjerojatno bi drugačije razgovarali.

- Sori. Moj ti mobitel svako malo nazove neki rendom broj u neko rendom vrijeme.

- U redu je. Samo, mijenjaj mobitel. Ili imenik.

- Budem. Sori još jednom.

- Čuj Gorane, možda ti je to tvoj emrđensi kol?

- To ne može bit!

- Jesi siguran?

- Ma da! Znam to, to mora bit jedan broj predefiniran.

Ko da ja to ne znam.

- Sam se ti s takvim mobitelom nadaj da je tako i da ti neće trebat.

tilema

​

Neki dan pričali o neobičnim imenima ljudi s kojima smo se susretali. Susretali se s ljudima s imenima i samo s imenima u odsutnosti ljudi. Sjetili se gomile, riječnih, morskih i planinskih, biljnih i životinjskih, planetarnih, sazvježđastih, neka su, usljed raznih promjena, nestala sa scene, neka se ustalila toliko da su postala jača od vlastitih korijena, osamostalila se, dobila vlastitu osobnost, al najjači dojam ostavila - Tilema.

- Dilema?

- Ne. Tilema. T Tilema.

- T kao Tito?

- Ne T kao Tito. Ti kao Tito, le kao Lenjin i ma kao Marx.

- Ček! Molim?!

- Da! Tito, Lenjin, Marx - Ti le ma. Tilema.

​​- Kako?!

- Heh, otac. Revolucionar i komunista.

- A mater?

- A mater valjda šutila, pristala. Ne smiješ kontra revolucije.

- Tilema. Jel bila jedinica?

- Tilema, jedinica bez dileme.

nedjeljni ručak

​

Nacijepaš drva, naložiš, ugriješ kuću za u gaćama i majici bit. Skuhaš. Prodinstaš luk, dodaš češnjak i celer, onda tikvice pa vrganje, njih si sušene već ranije u vodu stavio namakat, dinstano podliješ povrtnim temeljcem i sokom od paradajza i pustiš tri frtalja sata. Varivo iz snova od neki dan. I sve domaće i zdravo ko slanina, u apoteci bi na recept izdavali, a ona - da je umorna, tri dana nije stala, da bi samo spavala, da joj nije do hrane i da neće doć. Ništa. Pojedeš sam, opereš suđe, odeš preslagivat tavan. Onda ošmirglaš i ofarbaš ogradu. Kasnije uzmeš čitat, ubiješ vrijeme, popiješ malo vina pa u krpe.

knjiga manje

​Ulazimo u stan. Gleda zidove, police.

- Uh, bogati! Jes ti pročito sve te knjige?

- A ima nekih koje sam pročito, a nisu tu.

- Ma bjež, ja t ni lektiru nisam mogo. Nije t to za mene. Čitanje umori.

Zalegne pod sudoper.

- De bogati, dodaj mi trinesticu.

Dodajem.

- Ajd i one plave kliješte.

Dodajem.

- Vidiš, moj ti, ja i beš knjiga ležim, a radim. Zamisli tek da sam čito.

- Pa jest. Pravo kažeš. Možda bi spavo, a radio.

- Aj, ne zajebaji.

- Prvi si počeo.

Steže vijke, umjereno bogara, provjerava ventile, usklađuje pritisak. U kupaonici skida umivaonik, mijenja pipu, vraća umivaonik, pa trinaestica, pa plava, onda stezanje, bogaranje, provjera i usklađivanje. Gotovo. Otresa radnu manduru, sjeda za stol, pali Chesterfield, otpija pivu.

- Kolko? - pitam.

- Ništa.

- Kako ništa? Ne može ništa.

- Tako. Čeko si me, a i pivu sam popio.

- Ne radiš ti za pivu. Evo dvista da se ne svađamo, napravio si posao.

Nije mu baš po volji, ali pristaje. 
- Eto ti sad knjiga manje. 
- Neka. Ima nečeg i u vodi.

Povlači još dim, za kraj, gasi cigaretu, prazni pivsku bocu.

- Idem ja sad. Čujemo se, i fala ti.

- Fala tebi, čujemo se.

gusta juha

​Vlak dolazi na zagrebački glavni kolodvor. Vani je sunčano, toplo za košulju. Silazim na peron među prvima. Krenem s kolodvora, no promašim prolaz i nađem se u nekoj velikoj kancelariji. Plava mi dugokosa uniforma objašnjava da sam krivo ušao. Kao da to i sam već ne znam. Izlazim iz kancelarije, s kolodvora izlazim. Tramvaj se, plav i lijen, uz tamnozelenu živicu vuče prema Esplanadi.

Sunčan dan prelazi u sumrak. Idem kući. Ne! Idem po rajngle, trebat će mi u nedjelju. Odlučim prošetati. Sumrak se povlači.

Nedaleko od Desatične ulice ulazim u zgradu iz koje sam odselio. Stan je nekako sav drven i bijel. Soba sa svijetlom kuhinjom na posljednjem je katu, strmi je uski prolaz do zahoda na tavanu. Poprilično klaustrofobično, ali sve poznato. Ta živio sam tu. U kuhinji prazan nered. Mogao bih skuhati gustu crvenu juhu od tikvica i vrganja, pomislim. Za ovih par gostiju koje nisam zvao, ali su tu. Rajngle su ispod sudopera. Dignem poklopac s velike. Puna je punjenih paprika. Neupljesnivljenih. Poklopim. U manjoj nema ničega. Podignem je i počnem sjeckati povrće. Ne pada  i na pamet podgrijavat paprike. Rešo na struju je na štokrli pored.

Odjednom, tih par ljudi više nije par nego ih je desetak i više. Kuhinja se pretvorila u dvorište, a s balkona koji s prvog kata gleda na dvorište, stara bivša susjeda telefonira. Glasna mi prijateljica objašnjava da ona ne zna sve te ljude i nije ih zvala. Oni nju znaju. Jedna se u suzama čudi prijateljici s ogromnim trbuhom jer je četvrtast, ova je tješi i pokazuje joj kako je torbu stavila ispod tunike. Sjedokosi lik gladi sivkastu mačku. Utegnute vitke crne hlače mi se nude. I nude pomoć oko kuhanja. Prihvaćam. Svi nešto govore. Susjedu s balkona čujem kako spominje da prepoznaje neke u dvorištu, da je gužva i da ona ne zna što tu radimo, ali da smo mirni i pristojni. Ne znam s kim razgovara, ali mi se nekako ne čini da je zvala policiju. Bit će da stanodavku obavještava da sam došao po ostatak stvari.

Sumrak ponovo pokušava. Previše mi je ljudi. Spava mi se i poželim da skoro svi nestanu. Želja mi se ispuni - probudim se. Sam.

Spavanje poslije doručka nekad je loša navika, a nekad - čista privilegija.

onaj koji hrani golubove

Nikakvi kolakušići i nikakve dalije orešković, nikekve mrak-taritaš i nikakvi beljci, jukatanske berometeore da nit ne spominjemo. Hrvatsku će spasiti, podići i povesti on. 

 

Onaj Koji Hrani Golubove. 

kratke pripreme za put u dvoje

- Daleko je to, dragi. Oćemo autom ili avionom?

- Ljubavi, ićemo autom. Staćemo na pola puta, ručat pa dalje.

- A prispavaće nam se poslije ručka.

- Pa šta? Neko će vozit, ja ću spavat.