čestitka

Ništa čovjek ne stigne u penziji.

 

Zvoni mobitel. Hrvoje. Zvao sinoć, ja mu poziv skratio na minimum pa je sad opširan. O vremenu, o vrtu, o nogometu, vidim da okoliša.

 

- Reci šta treba.

- Znaš, danas je Bajram.

- Znam, Google kalendar me podsjetio.

- Bilo bi zgodno da se javiš Ahmedu u Švicarsku, da mu čestitaš i u naše ime i u svoje.

- Što mu ti ne pošalješ poruku? Nisi mu ni na dvadesetak prijašnjih odgovorio ti, nego ja o tom od njega saznam.

- Počeo sam pisati, pismo ću mu poslati. - bježi od e-maila ko vrag od tamjana - ali nema se vremena. Svaki dan nešto. Evo mi jučer onaj susjed pofrezao dvorište, danas sam mislio sadit travu, ali ima vjetra pa ne mogu, sutra ću isto nešto isplanirat.

- Što onda to vrijeme vjetra i frezanja ne iskoristiš za pisanje pisma?

- Eh, što. Ne stignem. Psihički smo rastrojeni i drugim sitnicama.

- Kako rastrojeni? Šta je bilo?

- Pa ništa, razmišljamo šta ćemo za ručak pa hoćemo li u šetnju po vjetru ili ćemo do grada.

- To je rastrojenost?

- Da.

- Dobro, javit ću mu se.